У огледалу времена
Кроз многа столећа,Србијом  су пролазили бројни ратници и државници, дипломате и трговци, истраживачи и уходе, пустолови и писари. Многи од њих оставили су иза себе знамените путописе, или су странице написане овде уврстили у своја доцнија славна дела. Писали су, беседили или компоновали о Србији великани попут Лудовига Ариоста, Стивена Стораса, Андерсена, Јакоба Грима, Мацинија, Гетеа, Меримеа, Пушкина, Ламартина, Алфонса Мухе, Чајковског, Толстоја, Достојевског, Игоа, Ничеа, Андрејева, Лесинга, Клемансоа, Станескуа… Моге забелешке и записи могу се наћи у едицији „Упознајте Србију”….Србија је много пута у својој историји, тешко је рећи да ли на своју срећу или на жалост, била у средишту европске и светске пажње. Можда и несразмерно много спрам своје данашње величине и положаја. О њој су писали и певали, за одбрану њену апеловали највећи.

Прве хронике и путописе о Србији у позном средњем веку оставили су они вични перу који су се уз ратнике запућивали у такозване крсташке походе. Из њихових записа знамо да нису сви у миру долазили, зато је некима то била последња станица путовања. Када сугласници јавили да је у Боју на Косову 1389. погинуо турски султан Мурат I и да је његова војска заправо заустављена, француски краљ Шарл VI наредио је да „победоносно звоне париски хришћански храмови и да се у Богородичиној цркви одржи свечано богослужење”. Ту лепу причу бележе многи, од опата Сен-Дениса у XIV до француског писца Милене Ноковић крајем XX века.

Деценијама касније, када је турско напредовање ка средишту Европе ипак настављено, Београд је на највишим местима Европе готово званично проглашен „предзиђем хришћанства” (antemuraleschristianitatis) и „бедемом хришћанства” (thebastionofChristianity).

Песник Лудовиго Ариосто једно певање у свом славном спеву Махнити Орландо посвећује херојској одбрани Београда. (Сличну тему ће више од два века касније оживети италијанскикомпозитор Стивен Сторас у опери Опсада Београда, постављеној најпре у лондонском Краљевском Друри Лејн театру, потом и у Њујорку и Даблину.)
Коначним падом Србије у турско ропство, ступањем српског народа у своје троиповековно „замрзнуто време”, у ове крајеве навраћају неки друкчији путници.

Дипломате, трговци, истраживачи, уходе, пустолови, слуге.

„Имали су по правилу веома нејасне, често и сасвим погрешне, представе о разграничењу етничких скупина на Балкану и слабо су познавали границе и називе географских и управних подручја”, пише Зденко Левентал, који је сакупио и обрадио британске путописе кроз „наше крајеве” од средине XV до почетка XIX века

 ПОНОС СЛОВЕНСКОГ ПЛЕМЕНА
Како год, радозналом читаоцу данас су из тог периода таме на располагању путописи Вилијема Веја, Ричарда Гилфорда, Хенрија Остела, Хенрија Кевендиша и Фокса, Фајнса МорисонГлавера, Вилијема Литгеа, Џорџа Сендиса, Питера Мандија, Хенрија Бланта, Џона Берберија, Волтера Попа, Едварда Брауна, Пола Рикоа, Џорџа Вилера, Френсиса Вернона, сера Вилијема Хасија, Симона Клемента, Ричарда Покока, Ричарда Брајта, Џорџа Томаса Кепла…
Више о свему послушајте у емисији  на таласу Радио Борова  !