Melem za dušu-priča Branislava Nušića”Spira -soko”

Pре три месеца постављен је за наставника цртања у нашој гимназији брат Чех г. Тома Пшихил, млад и интелигентан човек, који је имао нарочиту вољу да се прилагоди нашем животу и обичајима, те је с тога врло радо пио шљивовицу, мезетишући краставце из воде. Он је тврдио да је то један од ванредно лепих народних обичаја, који треба неговати и не дозволити да изумре, као што су већ многи и многи народни обичаји изумрли.

До његовог доласка, у нашој је вароши јаван живот текао тихо, мирно и једноставно, тако да би се могло рећи да тога живота није ни било. До душе, порезник Љуба, Јоца поштар и Ика галантериста коцкали су се сваке ноћи до зоре, али се то не може сматрати као израз јавног живота, чак ни у случају кад би се утврдило да су се поштар и порезник коцкали државним новцем. Не би се могло сматрати као израз јавнога живота ни то, што је срески начелник држао у кући једну „сестру од тетке“ која је остала сиротица па је он „прихватио“; не би могло бити израз јавнога живота чак ни наша певачка дружина, која је имала само барјак и једнога тенора, Јоцу стаклоресца, а није имала ни правила, ни управу, ни чланове; нити би могло бити израз јавнога живота то, што Пера пушкар, г. Сима, некадањи срески начелник, и Васа апотекар, већ седамнаест година иду саваке недеље у лов и за тих седамнаест година једва су успели да ране једног овчара и да убију апотекарово ловачко куче.

Бивало је, додуше, понекад и догађаја који су узбудили нашу мирну средину; као на пример кад су се поп Тима и поп Аврам потукли на гробљу о задушницама и гласно псовали једно другом оца христијанскога, или, када је Мика столар одсекао десни брк Јаши телеграфисти кад га је затекао код своје жене или најзад, кад је госпа Сида поштарка напала и испребијала собарицу код „Национала“ само зато што је ова имала другаче погледе на брак.  Бивало је и других таквих догађаја, који су бар давали материјала да се о њима по недељу и две дана говори, те задовоље духовне потребе становништва, али правога јавнога живота није било све до доласка г. Томе Пшихила за наставника цртања.

Већ првих дана по доласку, он сабра око себе неколико младих људи и, уз ракију и краставце, изнесе им идеју о оснивању гимнастичкога друштва „Сокола“. Ти млади људи загрејаше се, ако не баш за саму задаћу а оно за црвену блузу и перушку за капом и тако отпочеше сваке недеље неке конференције у четвртом разрезу основне школе. Те конференције, у почетку су биле уже а затим се шириле све више и више, тако да је на њих већ долазио и Сима магазаџија, Сава кмет, Пера агент, па и сам поп Аврам. До душе, чаршија је узела у подсмех ствар и издевала разна птичија имена онима који су одлазили на конференције, али је г. Пшихил умео некако да загреје људе и тако их придобије за ствар, да су преко свега тога прелазили и пристајали уз покрет.

Разуме се да се чаршија најслађе насмејала, када се чуло да се и Спира Савић, општински деловођа, уписао у „Соколе“.

– Зар Спира соко? – вриснуо је Танаско кафеџија и затресао му се трбух као породиљи у деветом месецу а заценио се, те га морали водом да поливају да се поврати.

– Друго је да се госпа Мица уписала у соколице… – додаје Средоје седлар.

– Море, каква соколица; да си рекао јастребица, па ајд, ајд! – завршава Пера извршитељ.

А сва та смејурија и сва та објашњења односила су се у главноме на приватан живот Спире Савића. Његова супруга, поменута госпођа Мица, и ако пре удаје није била члан никаквог гимнастичког друштва, имала је необично развијене виличне мускуле и тако снажне руке као да се целога живота вежбала дизањем ђулади, док је општински деловођа имао свега 64 сантиметра широке груди, танке и дугачке руке као пекарске лопате за вађење хлеба из пећи и утонуо трбух као конкавно огледало. Такве физичке супротности морале су, разуме се, изазвати и моралне супротности у браку и у рубрици догађаја, у нашој вароши, често су помињани Спира деловођа и мускулозна госпођа Мица. Веле, да госпођа Мица није друкче ни разговарала са Спиром но као командир чете са шкартом. Он пред њом није никад имао право да изговори коју реч више, сем речи: „разумем!“ а ако би и покушао, то га је врло скупо стало. Када би она разјапила своје мускулозне вилице, веле да се тресла не само кућа, већ и панталоне на сувим и штркљастим ногама општинског деловође. Разуме се, да се шапутало нарочито с тога, што се г. Спира чешће појављивао у вароши са каквом масницом, објашњавајући пријатељима да ју је добио од фасцикуле, која је случајно пала и осакатила га. Како је та фасцикула у г. Спириној канцеларији често падала, то наша чаршија у последње време није ни чекала да јој г. Спира објашњава случај, већ кад год би га видела са масницом, грунула би сва из гласа:

– Шта је, господине Спиро, фасцикула опет пала?

– Опет! – одговорио би он резигнирано и мануо обема рукама као да би хтео полетети….

……. Nadalje slušajte u emisiji          ” Lađa sećanja ” RB koja je na našem programu uorkom od 14.10 h. Tonska i tehnička realizacija : Srđan Bošnjak, Borislav Vuković i Srđan  Knežević, emisiju priprema i vodi- Srđana Nikolić !