Večni pesnik Mika Antić, “večiti dečak”, izuzetan liričar i inventivan dečji pesnik, napisao oko 30 dela ….

U NEKOLIKO CRTICA O SEBI

“Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.

Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije…
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve ‘Nevenove’. Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorišta. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list ‘Ritam’ ili uređivao Zmajev ‘Neven’…

“Plavi čuperak “je najpopularnija knjiga pesama Miroslava Antića.

U pe­smi “Pla­vi ču­pe­rak” pe­snik pe­va o pr­voj de­čač­koj za­lju­blje­no­sti ili, bo­lje re­če­no, šta se sve de­ša­va u du­ši za­lju­blje­nog de­ča­ka i ka­ko se ta za­lju­blje­nost po­ka­zu­je pred dru­gi­ma. Ne­ko­me sa stra­ne to mo­že da iz­gle­da i sme­šno, ali ne i ono­me ko bur­no do­ži­vlja­va svo­ju pr­vu de­čač­ku lju­bav.

Pla­vi ču­pe­rak je sa­mo je­dan de­talj ko­ji kra­si de­voj­či­cu. On je naj­i­stu­re­ni­ji i naj­vi­dlji­vi­ji. Sve što je vra­go­la­sto, sav šarm i le­po­ta kao da su u tom ču­per­ku. Je­dan de­čak je op­sed­nut upra­vo tim “pla­vim ču­per­kom”. On je sa­da nje­go­va pre­o­ku­pa­ci­ja i bez nje­ga sve gu­bi smi­sao: i ško­la, i raz­red, dan i noć. Sve što mi­sli i ose­ća on ve­zu­je za pla­vi ču­pe­rak. Od sve­ga na sve­tu on mu se naj­vi­še do­pa­da.

U sa­zve­žđu tih ose­ća­nja, An­tić pe­va svo­je sti­ho­ve iz an­to­lo­gij­skih pe­sa­ma, kao što su Naj­lju­bav­ni­ja pe­sma, ili pe­sma Sno­vi, ko­joj ne uz­mi­če ni čel­na Pla­vi ču­pe­rak, u ko­joj po­či­nje dra­ma zbu­nje­no­sti pred pla­vim i ma­glo­vi­tim ose­ća­njem, a ipak ja­sno ras­po­zna­tlji­vim de­ša­va­nji­ma:

“Pa učiš — pi sve ko­je­šta učiš.
Iz­me­šaš rot­kve č rom­bo­i­de,
Iz­me­šaš no­te i pi­ra­mi­de,
Iz­me­šaš lep­ti­re i gra­do­ve
I spor­to­ve
I ruč­ne ra­do­ve
I trop­sko bi­lje i sta­re Gr­ke
I le­po ne znaš šta ćeš od mu­ke…”