Zanimljive priče Mome Kapora

Ко је Момо Капор? Сви о њему све знају, осим оно што је и сам од себе крио. Можда једну дубљу усамљеност сирочета које пати од хроничног недостатка љубави, чак и онда кад сви други мисле да је има напретек…. Можда детињу рањивост која се стално позлеђује и не зацељује ни кад напишеш педесетак књига и насликаш хиљаде слика… Из те позледе пулсира страх од пролазности и заборава… Зебња која те свакога јутра преко срца кратко ошине да све што си радио не ваља, да је све могло и другачије и боље. Са мање гордости, напокон…

Отишао је Момчило, а ја га и даље свакога дана видим како болестан, оронуо, а насмешен, Карађорђевим парком шета свога остарелог пса Арчија. Како су, пред крај, личили један на другога. И док их гледам, као у каквој Храбаловој причи, око нас се шири светао круг јединствене, меланхоличне, сасвим капоровске радијације.

У том кругу била су и остала блиска два различита човека, два слична сирочета-
napisao je Rajko Petrov Nogo

У Момчила перо са очима.

Капора су људи волели и он је волео да га воле. Додуше, знам неке који су га и мрзели, али ти су се о своме јаду забавили. Мислило се да се о њему све зна. Нема те згоде, догађаја или приче које није, овако или онако, изворно па рецикли¬рано, објавио, обзнанио, и у хиљадама интервјуа чаробно избрбљао. – „Кад умрем, на моме радноме столу и у ладицама неће наћи ништа што нисам барем пет пута објавио…“ Нема тог лика, важног, неважног, случајног, кога није описао или нацртао, и тако овековечио. А, ето, себе је, колико знам, један једини пут „портретисао“: у ђубретарцу, с леђа, повијених рамена на београдској кошави; кривоногим кораком сарајевског факина, нека скитница замиче у тмуран хоризонт, а иза ње колутови дуванског дима, по ваздуху, као негда по пергаменту Дечанске хрисовуље, тетовирају то необично, племићко име – Капор.